Fudbalski Klub Borac Aleksandrovo

    I ako se 4. mart 1938. godine zvanično uzima kao datum osnivanja kluba, svim poznavaocima prilika i sportskih udruženja srednje-banatskog okruga dobro je poznato da se fudbalska lopta u Aleksandrovu kotrljala i mnogo ranije. Prebirajući po sećanjima, svedoci tog vremena kažu da je prvu fudbalsku loptu u predratno Aleksandrovo doneo Borivoje Bora Berar, kalfa Bečkerečki i veliki zaljubljenik u fudbal. Bila je to obična kožna lopta na šniranje koju je Bora Berar pozajmio sa jedne utakmice gde su snage odmerili Borac iz Bečkerega i Delija iz Morkina, tada neprikosnovena ekipa u celom Banatu. Tako je sve počelo!

   Kako je fudbal totalno zaludeo aleksandrovačku omladinu, bilo je logično da se organizuje i prvo sportsko društvo koje je nosilo ime po samom naselju. Zanimljivo je da u Aleksandrovu, od samog začetka fudbalske priče, postojale su dve ekipe, jedna koja je okupljala ličane, a druga lale. Svaka ekipa imala je svoje boje i svoj prepoznatljivi broš, a trebalo je sve to objediniti. 

    Več početkom 1938. godine dolazi se na ideju stvaranja fudbalskog kluba koji bi bio jedinstven i koji bi okupljao najbolje fudbalere iz Aleksandrova. Početkom marta 1938. donose se pravila kluba, isti se prijavljuje nadležnim organima Kraljevine Jugoslavije, i od tada počinje da živi jedan fudbalski klub koji i do dan danas postoji. Prvu ekipu sa Borom Berarom osnovao je aleksandrovački trgovac Mile Damjanović, prvi predsednik kluba bio je Živa Šargin a prvi sekretar Nikola Levakov. Fudbaleri su uživali nepodeljene simpatije, a igralište koje se već 1938. godine nalazilo u centru sela bilo je stecište društvenih zbivanja. 

  

    U početku se nije igralo za bodove. Prve utakmice koje su odigrane bile su prijateljke utakmice, ali to nije smetalo. Posete su bile izvaredne a bodrenje zdušno. Fudbalska igra dobila je privilegovan status. Kako su ta vremena bila mnogo drugačija od današnjeg, bilo je mnogo teško pronaći i kupiti fudbalsku loptu, pa su se momci dovijali na svakakve načine. Kožne lopte su pravili kako su znali i umeli, bilo da se pravilo u Bašaidu ili kod obučara.

    Bilo je to vreme neviđenog entuzijazma, ali u prvu postavu ulazili su samo najbolji. Ekipu su više godina činili: Mata Puretić, Đurica Uzelac, Bora Berar, Milan Gilić, Toša Aleksić, Vlada Marinkov, Nikola Vidak, Stevo Opačić, Milan Bosnić, Stevo Kosanović, Aleksandar Savin, Mile Damjanović i Emil Berar. Svi su na svoj način, za ono vreme bili majstori igre, doduše samouki ali su to sve nadoknađivali talentom i željom za igrom i nadigravanjem. 

   Verovatno i najteži period u svojoj istoriji, klub doživljava za vreme okupacije od proleća 1941. pa sve do samog kraja drugog svetskog rata. Za vreme okupacije lopta je uglavnom mirovala, a mnogi prvotimci fudbalske dresove zamenuli su vojničkim uniformama. Mnogi su uspeli da se vrate na fudbalska igrališta, neki sposobni za nove izazove, neki samo kao posmatrači i velika podrška, a neki nažalost nisu imali tu sreću. Za vreme narodno oslobodilačke borbe život su izgubili: Bora Berar, Đurica Uzelac, Stevan Uzelac, Emil Marinkov, Petar Vladetić, Vasilije Puligrački i Ivan Ikonov.

   U prvim posleratnim godinama fudbal je, u tada Velikim Livadama, ponov bio u punom zamahu. Mnogi su to poredili sa 1938. kada je sve počinjalo. Deo članova uprave i igračkog kadra ponovo je bio na fudbalskom igralištu u centru sela. Oskudevalo se u svemu, ali je dobre volje i želje bilo na pretek. Borac tih godina igra prvi put u svojoj istotiji jednu dobro organizovanu fudbalsku ligu. Za protivnike livađani su imali timove iz Zrenjanina, Jaše Tomić, Perleza, Čente, Mokrina, Miloševa, Čoke, Bečeja, Sečnja, Lazareva, Karađorđeva, Žitišta i Nove Crnje.

 

   Borac je tih godina imao jednu zaista jaku ekipu koja je bila zajedno već dugi niz godina. Klub je kao i pre rata postao stecište mladih, mnogi su konkurisali za mesto u prvom timu. Trener je bio Bogdan Vlaisavljević a predsednik kluba Stevan Delić. Bez obzira na finansijske poteškoće, klub se ipak nekako snalazio za neophodnu opremu, a i igrači su se snalazli sami. U prvo vreme, pojedincima su se poručivale "cipele" po meri, a kasnije je veliku pomoć fudbalerima pružala i zanatska zadruga iz sela. Tu su se izrađivale kopačke, a usluge se nikada nisu naplaćivale. Dosta je i lično pomogao Petar Obradović, upravnik zanatske zadruge u Aleksandrovu, kao i obućar Cveta Lončarski. To je samo jedan od podataka koji ilustruju privrženost sela klubu i igračima.

   Na gostovanja se i dalje odlazilo zaprežnim kolima, ali to nikome nije smetalo. Livađani su svugde dobro dočekivani a bili su i odlični domaćini. 

   Sredinom 50-tih uređuje se fudbalsko igralište u centru Velikih Livada. Ograda od stabala suncokreta zamenjena je daščanom. Bila je to velika akcija u kojoj su pored fudbalera učestvovali i meštani, uostalom tako je i dan danas kada se u Borcu nešto veliko radi. Nekako u isto vreme, zemljoradnička zadruga u Velikim Livadama za svoje potrebe kupuje jedan kamion, isti je gotovo uvek bio na raspolaganju fudbalerima Borca kada su morali na gostovanja. To je već bilo nešto, sada kilometri nisu više predstavljali problem, a sa fudbalerima su putovale i grupice najvernijih navijača. Iz tog vremena ostala je i priča sa povratka iz Čente. Negde kod Ečke kamion je ostao bez goriva, a svi su zajedno zasukali rukave i upregli sve do Kleka, gde su se snabdeli benzinom i nastavili put ka Livadama.

   

    Borac je 1957. godine odigrao dve dramatične kvalifikacione utakmice za ulazak u ligu Zrenjaninskog fudbalskog saveza. Za protivnika livađani su imali Jedinstvo iz Kumana. U prvoj utakmici Borac je kući slavio sa rezultatom 2:1, a na gostovanju rezultat je bio 4:2 za Borac koji se tako plasirao u vrlo jaku Zrenjaninsku ligu. Naredne sezone borac je završio na sredini tabele sa skorom od 6 pobeda, 7 poraza i 9 remija. Već naredne sezone 1958/59, Borac pravi do tada svoj najveći uspeh u istoriji kluba i osvaja 6. mesto na tabeli u vrlo jakoj konkurenciji od 13 klubova. Jedinstvo iz Novog Bečeja je tada osvojilo ligu sa osvojena 32 boda.

   

    Novi rekord i do tada najveći uspeh, livađani ostvaruju u sezoni 1963/64 kada su završili na 4. poziciji Zrenjaninske fudbalske lige. Dugo su livađani bili lideri na tabeli. Jesenji deo odradili su perfektno, no tek u prolećnom su malo posustali, samim tim i predali lidersku poziciju Bilećaninu iz Sečnja koji je na kraju i osvojio ligu. Borac je te sezone ostvario odličan rezultat zahvaljujući dobrom radu ali i kvalitetnim igračima. Najčešće su igrali: Bunjevčević, Škorić, Grbić, Previjanac, Stojanov, Rašeta, Ananić, Ćupurdija, Vujanov, Cobor, Bošnjak, Kocić i Gostović. Naredne sezone Borac uspeva da ostane na sredini tabele i zauzme 7. poziciju na tabeli Zrenjaninske fudbalske lige.

    Početkom 70-tih Borac se i dalje takmičio u Zrenjaninskoj fudbalskoj ligi. Uspevali su livađani da se održe u ovoj ligi, a uglavnom su završavali na sredini tabele. Dobri rezultati, odlična poseta i sve veće ambicije bili su dovoljan razlog da se uslovi za igru i trening dodatno unaprede. Posađena je nova trava na igralištu u centru sela, a dobrovoljnim radom izgrađen je i zid oko terena. Ipak, čini se da su radovi bili uzaludni jer je već 1974. godine doneta odluka da se igralište iz centra preseli na novu lokaciju ispred sela, na nekadašnjem pašnjaku. Gotovo cela jedna generacija igrala je utakmice na terenima u susednim selima. Bili su praktično svuda gosti. Ova novonastala situacija faktički je rasturila jedan dobro uigran tim, te su mnogi prvotimci svoju karijeru nastavili u bolje organizovanim klubovima što je livađane koštalo ispadanjem u međuopštinsku ligu. 

    Novi teren, koji je izgrađen po svim propisima i pravilima, sa drenažom, propisanom ogradom oko terena, tribinama i svlačionicom na kojoj bi im pozavideli i mnogi klubovi u višim ligama, vratili su neke stare igrače. Stvoren je ponovo jak tim koji je 1987. uspeo da osvoji prvo mesto u međuopštinskoj ligi i tako se ponovo plasira u Zrenjaninsku Ligu. 

   Devedesetih klub je dosta često menjao takmičenja te je nekoliko puta ispadao i vraćao se u područni rang takmičenja. Sve ono što se dešavalo u tada ratom zahvaćenoj državi ostavilo je traga i na sam fudbal, kako u Aleksandrovu tako i u celoj Srbiji ili tada još uvek Jugoslaviji. Fudbal je polako padao u drugi plan. Izdvajanja za ovaj sport bila su sve manja i manja, a boljitak bi se tek osetio kada bi pojedini privatnici ulagali u klub. Upravo u takvim situacijama klub je često uspevao da napravi uspehe, osvoji ligu ili kup takmičenje, ali čim bi finansije presušile klub bi se nalazio u bezizlaznim situacijama gde je ispadanje iz područja bilo jedino i pravo rešenje.

    Sledeći veliki uspeh klub pravi tek sredinom 2000-tih kada tek posle baraža uspeva da eliminiše Jedinstvo iz Ečke i tako se plasira u Područnu ligu Zrenjanin. Retko ko će moći da zaboravi taj dvomeč koji se završio penalima u Ečki, a heroj penal serije bio je golman Stevica Gajinov koji je uspeo čak tri puta da odbrani šuteve sa kreča fudbalera iz Ečke. Ipak, ni ova avantura nije potrajala dugo te su crveno-plavi već naredne sezone morali nazad u međuopštinsku ligu. 

    Po mnogima, nova era FK Borac počinje od sezone 2010/11 kada su crveno-plavi napravili ekipu koja je uspela ponovo da osvoji prvo mesto i plasira se u područno takmičenje. Od tada, Borac odoleva svim protivnicima i teškim situacijama i uspešno opstaje u područnoj ligi. U sezoni 2017/18, klub je ostvario i svoj najveći uspeh u istoriji kluba kada je osvojio 2. mesto na tabeli i izborio baraž utakmicu sa Dolinom iz Padine koja je imala više sreće i ukupnim rezultatom 2:1 se plasirala u Vojvođansku ligu.

     Od samog početka, pa sve do danas, cilj Fudbalskog Kluba Borac uvek je bio isti. Želja svih u klubu i oko njega bila je da momci iz Aleksandrova igraju za svoj klub. Koliko god to u današnjim vremenima bilo teško i neostvarljivo, taj cilj se neće menjati dokle god je kluba i Aleksandrova. Poenta kluba u malim sredinama upravo i jeste ta, zbog toga su tribine na Lukarelu uvek popunjene i zbog toga se lopta i danas kotrlja selom po ceo dan, kao i nekada te 1938. godine.

   

    

    

Prijatelji kluba

mz novo 776b.png
cv1.png
opstina 345.png
zajecarsko.png
jelen-logo.png
DND Zastita na radu.jpg
IMG-7af3a4c0c063726aa9e9174406af15ba-V.j
  • White Instagram Icon
  • YouTube - White Circle

Kontakt

Adresa

© Copyright 2019 by FK Borac Aleksandrovo

 

Tel: 023 817 111

Email: boracaleksandrovo@gmail.com

Mihajla Pupina bb,

23217 Aleksandrovo